четвртак, 31. март 2011.

Музичка култура


Дрвени дувачки инструменти, али на рачунару


Час музичког почео је као и сваки други, подсетили смо се на оно што смо научили на претходним часовима.Док су моји другови говорили ја сам бележилa:
Основна подела инструмената
1. Дувачки- аерофони (грчки аеро = ваздух)
а) дрвени
б) лимени
2. Удараљке
а) са одређеном висином тона
б) са неодређеном висином тона
3. Жичани- кордофони ( латински корда = жица )
4. Инструменти са диркама
После тога покренули смо рачунаре и о дувачким инструментима учили посматрајући презентацију.Такође сам бележила:

• Флаута-пријатан тон, као жубор потока или цвркут птица, употребљава се и солистички
• Кларинет-има дубљи тон, велике изводјачке могућности, користи се и у џез музици
• Обоа- најстарији инструмент, има нежан тон, даје интонацију целом оркестру, користи се и као солистички инструмент
• Фагот- има више могућности и дубоке тонове и мирне мелодије, може бити и солистички инструмент
• Енглески рог- тип обое, само мало тамнији тон
• Бас кларинет- већи је него кларинет и има дубље тонове
• Контрафагот- има најдубље тонове и само је оркестарски инструмент
• Пиколо- користи се у пуном оркестарском саставу, има највиши оштар тон
• Саксофон- комбинује све дувачке инструменте, заступљен и у забавној и у џез музици

Час музичке културе је био веома занимљив, другачији и чини ми се да ми је сада прича о свим инструментима много интересантнија па и јаснија. Свиђа ми се што у исто време видим али и чујем звук инструмента јер тако лакше запамтим и препознајем инструменте у композицијама. Најбоље је то што сама одређујем брзину рада и могу да се задржим и сазнам више детаља о ономе што ме занима.
Сама презентација није уопште монотона, врло јасно је одвојено оно што је битно, слике су јасне и прегледне а посебно ми се допада то што када гледам слику текст је неутралније боје па покретом миша текст добија јачу боју и тиме привуче моју пажњу. Коришћење је врло једноставно па брзо пронађем оно што ми је потребно.
Чак ми се после овога часа чини да теорија музике уопште није досадна.


Милица Нађ, VII / 1

четвртак, 28. мај 2009.

КРЕАТИВНОСТ, ПРОМЕНЕ, БУДУЋНОСТ




ИМАМ ИДЕЈУ ДА ПРОМЕНИМ СРБИЈУ

Често од својих родитеља чујем да нису задовољни разним стварима, ситуацијама. И осећам понекад њихово незадовољство. Нас децу и не питтају много да ли смо задовољбни, али и ми то осећамо и у школи , а и иначе.Осећам да у Србији и нашем окружењу нешта треба мењати, али још сам мала и млада да би заиста знала шта и како. Вероватно други мисле да треба мењати нешто велико, али мени није јасно како треба мењати те велике ствари. Зато размишљам и предлажем да видимо да ли можда могу да се промене неке „мале“ ствари.
Прво бих мењала расположење наших родитеља. Пошто често дођу нервоз-ни с посла, хтела бих да проблеме везане за посао, оставе тамо где раде, да не мисле о њима код куће. Тако би више времена и боље расположени провели са својом децом. Исто тако бих предложила да ми ђаци све задатке урадимо у школи, а да код куће имамо више слободног времена за игру и дружење, забављање са друговима.
Волела бих да извршим још неке промене; да људи из села и града замене место живљења, да и ми мало живимо у граду. Неке из града бих баш радо довела у село. Да сам ја у граду, лепо бих то искористила и лепо бих се проводила. Ишла бих на базен, увече у биоскоп или у шетњу градом. Тако би нека деца из града могла боље да упознају села, а ја бих упознала градски живот. Не желим тамо стално да живим, већ само неко време да будем, да видим све оно што овде немам. Мислим да би тако многа деца доживела нешто лепо и ново.
Не знам да ли је ово што желим и предлажем могуће и остварљиво, али је део мојих мисли. То су само неке моје идеје. Имам још много идеја да променим још понешто у мојој Србији, да будемо срећнији и задовољнији, али за моје идеје потребна би била подршка многих.



Милица Нађ 5. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“, Ново Милошево














ИМАМ ИДЕЈУ ДА ПРОМЕНИМ СРБИЈУ

Има једна земља на Балкану. Много је волим, то је моја Србија. Њене реке, планине, бескрајне плодне равнице, ратари на њиви, рудари у рудницима инспирација су за многе уметнике, сликаре, писце. То је мала зњмља, али је красе људи који су својим заслугама допринели да се за њу чује. Учинили су то својим открићима, знањем, спортским достигнућима. Чуло се о њој далеко, нажалост, и по неким другим-лошим гласовима. Све је то моја Србија.
Имам дванаест година и можда не разумем још све и најбоље.О својој земљи знам много и сваки дан желим да сазнајем више. О њеној прошлости и славним личностима учим у школи. Сазнајем и читајући, гледајући емисије на телевизији. Поносна сам на многе великане са ових простора., на Ноколу Теслу, Михаила Пупина, Иву Андрић, на друге уметничке великане-сликаре, музичаре, на спортисте-раније и садашње.Поносни смо и на личности из наше историје и народног предања-на Душана, Лазара, Милоша Обилића, Марка Краљевића..Кажу да се на српскoм двору у средњем веку јело кашикама и виљушкама и то златним, када је мало ко у свету то чинио. Поносни смо на такву прошлост. Али смо и збуњени. Шта се дешава данас, сада.
Моја земља је једна од најсиромашнијих земаља у Европи. На вестима слушамо свакога дана колико је људи остало без посла, како студенти и млади школовани људи одлазе у друге земље и остају, како криминал и дрога односе младе животе...Људи су све незадовољнији, млади без амбиција...
Ја сам сувише мала да имам идеју како могу све то да променим. Али знам да не желим да то слушам, да не желим то иојој земљи и њеном народу. Желим лепше и ведрије слике, желим свима више среће и радости, осмеха на лицима...Желим да сви почну да се понашају одговорно према себи и другима, желим да су закон и правда изнад свега и свакога.
Желим и тражим да се поштују поштени и паметни људи, да их у њиховим успесима нико не спутава и спречава. Тражим да се њуди који управљају овом земљом сложе , да престану да се понашају као да су у забавишту и да озбиљније схвтају своје обавезе према нама.Тражим више поштовања за „обичне мале људе“, а да лицемерју, дволичности и користољубљу дође крај. Тражим да свако има шансу и прилику према својим способностима, да покаже шта зна и колико може, и да више не буде „маминих и татиних синова“ који заузимају места која им ни по чему не припадају.
Желела бих да то постане свакодневна стварност. Да моја земља буде земља у којој се поштују закон, правда, знање и способности. Хајде да покуша-
мо. Хајде за почетак да свако преиспита себе и свој однос према другима. Да покушамо да поштујемо праве ствари. Верујтете, моггуће је. Верујте бићемо свако појединачно и сви заједно задовољнији и срећнији. Осећам својим сво-јим бићем и срцем. Верујте искреној дванаестогодишњој девојчици.

НИКОЛИНА ЈОРГИН V р азред ОШ: „Др Ђорђе Јоановић,“ Ново Милошево

КРЕАТИВНОСТ-МОЈА КАРТА ЗА БУДУЋНОСТ

Рано сам закључила да сам немирног духа.Само кад спавам , заробе ме зидови. Снови, лепршави снови ме за тренутак испуне али не надокнађују ми праве и живе слике из живота.Желим да откријем, сазнам... Шта је иза линије видокруга, желим да знам. Какве тајне чувају високи јаблани? Не упоређуем своју висину са горостасним дрвећем, али хоћу до њихових врхова. Да погле-дам, да пођем даље, да задовољим своју радозналост.
Знам да не треба бити превише у облацима, у илузији да ћу одједном спознати све, видети будућност, открити тајне. Знам да некада треба бити спонтан, чекати без журбе да се ствари десе. Али знам и да морамо ићи у сусрет изазовима. Али то морамо радити свесно, свим својим бићем, а не у машти и илузијама. Свесна сам свега..Када се претерано препустим машти и сањарењу, нешто ме тргне и моје немире смести у оквире стварности. И тако могу да испољим своју креативност.
Своје немире, осећања или тренутке када ми дође „ жута минута“ покушавам да искористим креативно, стваралачки-на папиру. Да ли је то сликање, писање дневника или „моје књиге“, није битно, много важније је то што се после осећам много боље, најбоље. Волим да сликам. Осећања искажем кроз боје. Неки кажу да лоше расположење и депресивност лече облачењем, дотеривањем. Знам многе другарице које то раде успешно. Проверено је и са моје стране. Али моје „откачене“ мајице и дтруги такви одевни предмети у мом ормару су моје креације. Ја их креирам, шијем, додајем украсе према својим расположењима. „Фурам“ свој стил, не робујем скупоћи и оргиналима, не бежим од јефтиноће .Не волим кад ме копирају, ни по фризури ни по облачењу. Не занимају ме ни модни трендови.
И то је мој стил живота и рада. Осећам да нисам нескромна, ако кажем да сам поносна на себе. Али нисма никакав Нарцис. Имам право да хвалим себе и верујем у себе. Имам и права и разлога за то.Тражим и од других да ми то право не ускраћују. Тражим право на своју слободу, право да стршим из мноштва униформисаних и физички и духовно у редовима мојих вршњака, и то вршњака који, чини ми се, мисле да су заиста ин. Мени је довољно ово што имам , али молим вас, не угрожавајте ми то.
Сада ми више не треба ни цантиметар висине, не треба ми да досегнем врхове јаблана. Не морам да „завирујем“ у будућност. Осећам и знам да је имам.. Моја будућност је моја креативноат, моја карта за будућност су моје амбиције, али и моја осећања и то што знам ко сам и каква желим да будем. А то ми помало личи на зрелост.

Татјана Варњу 7. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић,“ Ново Милошево





ТЕСЛА МИ ЈЕ ШАПНУО НА УВО

Било је то за време екскурзије, при посети Београду и Музеју Николе Тесле. Нашла сам се пред портретом Теслиним и пред његовом урном. Не могу у овом тренутку да нађем речи за осећања која су ме у том часу испуњавала. Био је то неки осећај блискости. Нетремице сам посматрала израз лица, његов поглед. Одједном слика као да је почела да игра, љуља се , а лик Тесле био је као жив испред мене. Тонула сам у најлепши сан...
...Господин Тесла и ја шетамо великом шареном ливадом. Мирис цвећа, блиставо зеленило траве као да опија. Да ли је то једна од пољана његове родне Лике, пољана његовог детињства ? Чујем његов глас који ми прича о бићима сличним људима, нама, али смештеним у неким другим космичким просто - рима. Предлаже ми да их посетимо, да одемо до једне планете где они бораве. Зашто да не! Можда сретнем и малог принца и спријатељим се са њим.
Питаћу га да ли је нашао своју ружу, кад се вратио на свој астероид...
Планета на коју смо стигли је слична мојој Земљи. Њихове реке су зелене-да ли је то од дубине? А какво дивно црвено небо! Зашто није плаво? Али најлепше од свега је оно шта сам сазнала од тамошњих житеља. Они не знају шта су ратови, код њих нема глади, сиромашних. Деца не иду у школу, али образовани су. Кад треба нешто да науче, једу кекс по коме су исписана нека слова. Тако одмах науче градиво из сваког предмета.
За јело имају свега у изобиљу.На дрвећу поред воћа расту и чоколадице, бомбоне, а деца их само слободно беру. Имај у изобиљу и играчака и других ђаконија.Гардеробе имају много и разноврсније него ми. Пожелела сам да останем код њих. Или да моја Земља постане једном као њихова планета, без ратова, без сиромаштва, поплава, земљотреса...Пожелела сам да деца на Земљи не буду гладна, ни на једном њеном делу, да нема гладних и сиромашних, да сви родитељи могу да испуне жеље својој деци. Да ли ми становници ове планете и мој пратилац могу помоћи у остварењу ових жеља..?
Одједном нешто је јаче засветлело и вратило ме у стварност. Нестала је
ванземаљска чаролија. Нестао је и Никола Тесла. Поред мене је била само моја другарица и дрмала ме за руку, говорећи да сам неколико тренутака била потпуно одсутна као да сам заспала у Музеју. Само сам се загонетно насмешила.
И данас се питам да ли је то био сан. Или негде горе теку предивне зелене и светлуцаве реке, живе срећна деца у земљи без ратова, глади, мржње...Ипак, морам да кажем: „ Господине Тесла, знам да Вас у животу и Вашим пронала-
сцима нису водиле машта и сањарије, него Ваша истинска сазнања. Али ипак неизмерно хвала за ову одсањану бајку.“ И нека постане стварност.


Ивона Попов 7.разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“ Ново Милошево





ТЕСЛА МИ ЈЕ ШАПНУО НА УХО


Једног сунчаног прелепог јутра, док сам након буђења лешкарила уз мирис пролећног цвећа са улице и цвркут птичица и размишљала о предстојећем празнику Ускрсу, испред мојих очију затреперила јеи засветлуцала нека жућкаста светлост. Моја прва реакција у том тренутку била је збуњенпост. Уследила је помисао да можда сањам. Пред мојим очима био је лик нашег и светског познатог научника Н. Тесле. Рађале су се нове мисли, питања: „Откуд он у мојој соби? Да то није нека „казна“ јер ја и не знам баш много о њему, нека опомена.“
Зачула сам и тих, шапутав глас, али и глас који, иако топао и нежан, улива сигурност. „Ускоро ће твој таленат бити откривен, бићеш познато име у свету науке.“Осећала сам се чудно, у неком стању између сна и јаве, амисли-питања излетале су као у јату... „Како ја могу битин аучник, када се ни у шта не разумем, ни у електронику,ни у технологију...Не знам ништа о машинама, техничким уређајима...Како поверовати у нешто такво, то је немогуће. Али уз констатацију да ће будућност све показати, препуштам се маштању.
... Зашто не бих и ја мало могла да мењам свет, бар нешто у њему? Ево једног мог изума! Фармерице за мршављење, зашто да не ..! Ево и другог-робот за ситне кућне послове! ..Може трећи-пиштољ. Али пиштољ који не пуца, него има камеру. Он је у облику руже. Зашто да не и столица са рукама које нама, девојчицама, могу помоћи-налакирати нокте.
...Тонем дубље у сан. Моји изуми су увелико прихваћени. Већ сам позната-позивају ме на разне скупове, манифестације, моје слике су у новинама, гостујем на телевизији. Представљам моје производе, пласирам их широм света. Називају ме чудом од детета, позивају ме у друге европске земље, а мом усхићењу и радости нигде краја.
Али како и у стварном животу кажу да оно што је изузетно лепо кратко траје, тако је било и са мојим успехом. Од неког јачег звука сам се тргла и нагло отворила очи. Схватила сам да је крај једном сну, али дивном. Била сам тужна, али не предуго. Закључила сам: и снови се остварују, бар понекад. А за један овакав се вреди потрудити. Јер,заиста је лепо бити познат и славан.

Нада Мирков 7. разред
Основна школа: „Др Ђорђе Јоановић“, Ново Милошево








КАКО ДА ПРОМЕНИМ СРБИЈУ ?

Као мала, док нисам много шта разумела, често тужна због неиспуњених жеља маштала сам да мењам све око себе, па и Србију. Желела сам да сви буду срећни и задовољни. Нисам разумела своје родитеље зашто немају пара да ми купе нешто када тражим.
Сада, гледајући своје родитеље како напорно и тешко раде, размишљам о томе како да им олакшам и шта бих урадила да нам свима буде боље. Запослила бих све људе и омогућила да сви зараде за своју децу, да никада и нигде у мојој земљи не буде деце која просе ни оних који децу терају на то. Не желим да ми неко каже да су ово пусте и неоствариве жеље, моје маштарије. Мала сам још и имам права и на то.Али хајде да маштамо, да покушавамо. Хајде да пронађемо лек за све болести, да не буде туге и бриге о болестима; нека људи умиру само од старости.
Хајде да покушавамо. Нека се сви људи у свету, а нарочито у мојој земљи, воле и поштују, нека пруже руке једни другима, нека престане злоба, љубомора и мржња, а нека влада другарство и љубав. Не дозволимо никада више да дође до рата. Омогућимо људима да радом могу да обезбеде свој живот, да сви имају своје куће, да не буде бескућника и скитница. Пружимо свима могућност да заврше жељене школе и факултете и раде посао за који су се школовали.
Тога данас нема, бар код нас није добро уређено. Данас раде ко шта хоће, неки раде тамо где их моћни поставе иако нису оспособљени за то, и иако неко није стручњак за одређени посао. Искрено ја то све и не разумем добро, али много слушам приче о томе.Желела бих да тога нема.
Знам да је све ово, што ја желим,тешко испунити али уз мало добре воље, уз мало труда и разумевања, можемо поправити ситуацију у нашој Србији. Трудом и залагањем може с много постићи, живот учинити лакшим и лепшим, а идеално и не постоји.

Николина Попов 5. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“,Ново Милошево















ИМАМ ИДЕЈУ ДА ПРОМЕНИМ СРБИЈУ

Идем у школу, имам своје обавезе и права, имам свој ритам живота, и на први поглед може се рећи разлог да будем задовољнa. Али ја нисам изоловна. Иако сам још млада, ја се свакодневно сусрећем са озбиљним разговорима и озбиљним животним проблемима који муче многе око мене, као на пример „светска криза“ и како је превазићи.
Моји родитељи увече уморни од целодневног рада и послова, уз кафу причају о протеклом дану, као и о наредном. Праве планове шта и како даље радити. Скоро свака прича се своди на исто: како распоредити постојећи новац и платити све рачуне, све што је потребно. То ме наводи на размишљања и питања : „Зашто је то у мојој земљи тако? Зашто је моја Србија тако „јадна“ и људи у њој? Зашто у мојој земљи толико много људи не може пристојно да живи од свог пристојног рада? Зашто нас цео свет толико мрзи и стално уцењује? Да ли смо ми баш за све криви?“
Хоћу да променим свет! Хоћу да промменим њихову слику о нама. Не, не!
Хоћу да променим Србију и „правила игре“ у њој! Хоћу да и у мојој земљи деца живе мирно и безбрижно, да се осећају безбедна, заштићена и срећна, да родитељи не говоре деци: „Не могу, сине, то да ти купим, много је скупо.“Људи морају сви да раде и доприносе, да поштено зарађују плату, али довољну. Људи морају да уживају у свом послу, и верујем да би и било тако ако би били добро плаћени, а не да им свакодневно неко прети отказом.
Тражим да се ученицима који уче и желе, омогући да упишу жељену школу. Тражим да се нашим животима и будућношћу не поигава компјутер.
Само срећни и задовољни на својим радним задацима и у пословима које обављамо, моћи ћемо стварати срећне и успешне породице, учинити бољом и лепшом и ову нашу Србију.
Знам да је све пролазно, није вечно. Зато се искрено надам да ће и ово сивило над Србијом проћи. Можда ће нека добра вила помоћи и учинити нам живот лепшим, можда ће бацити над Србијом срећне чини. Хајде да сањамо такве снове, а на јави да сами мењамо све што можемо, а првенствено свако себе.


Мирјана Штетин 7. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“, Ново Милошево






ИМАМ ИДЕЈУ ДА ПРОМЕНИМ СРБИЈУ


Тешко је имати праву идеју да се промени земља као што је моја Србија. Тешко је зато што у данашњем свету, а и у Србији има много ружних стваари. Наравно, ту су и људи. Међу људима има много неваспитаних и уображених, похлепних и злих. А о лењима и да не говорим. Значи, треба кренути од људи, треба првенствено њих мењати.
Моје жеље и идеје су да створим државу добрих, вредних, а пре свега једнаких људи. Али како то остварити? За тако нешто треба велика моћ, да се влада над свима као Бог. Да бих моју Србију створила као такву, какву бих желела, треба ми нешто попут чаробног штапића. Ипак бих да покушам, бар да предложим моје идеје и замисли.
У „Мојој Србији“ хтела бих пре свега да се сви лепо осећају, да не буде гладних, жедних и необучених. Издвојила бих недужне и добре људе, заштитила их од разних грубости, непоштења и злотвора. Предлажем да се ништа не плаћа новцем, него радом и добротом. А највише да се брине о чистоћи. Предлажем да моја држава не буде подељена на градове, него на територије са различитим годишњим добима. Нека свако живи где воли. Пред-
лажем да деца у школама не буду распоређена по годиштима, него по интересовањима и способностима, а људи да имају куће са доста биљака које обезбеђују више кисеоника.
Предлажем и нека правила, која морају постојати у свакој држави, па у мојој,
„Мојој Србији“.То су следећа правила: Да нема председника, директора, шефова било ког типа, ни газди који искориштавају туђу радну снагу за свој профит. За људе који говоре ружне речи, псују и туку се предлажем да се казне враћањем у земљу њиховог порекла. Следеће правило требала би да буде забрана кориштења аутомобила и мотора. Фабрике и све друго, што загађује животну средину, морало би некако бити преправљено. Забранила бих и пушење, конзумирање алкохола и свих дрога строгим законима, а наредила да се користи само здрава храна.
Знам да су ове замисли као неки сан, али да сам моћна, да имам божанске моћи, остварила бих ове снове. Створила бих моју малу Србију из снова. Али можда неко од предложених птавила може да бар мало позитивно утиче и промени Србију, ову садашњу.

Гордана Брстина 7. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“, Ново Милошево







ИМАМ ИДЕЈУ ДА ПРОМЕНИМ СРБИЈУ


Иако стварно није, моја домовина је за мене најлепша на севту. Ту сам се родио, али ту желим и да останем да живим, а не као неки да само тражим прилику да је напустим.Оно што ја код нас посебно волим јестелепа природа, доброта наших људи и наш опуштени менталитет, а чини ми се да то баш привлачи и многе туристе. Али ипак у мојој земљи нешто недостаје. Није ми потпуно јасно шта је то, али знам и осећам да ми квари детињство, умањује срећу и радост, нарушава моје спокојство а моју будућност чини неизвесном.
Зато осећам да нешто треба мењати. Ја немам ту моћ да наредим било шта, али да је имам, да сам владар или да имам моћ неког чаробњака, наредио бих. Наредио бих пре свега онима на власти, јер они одлучују, да размисле где ми то идемо. Шта ће остати од ове мале, али нама драге државе, ако овако наставимо, ако нисмо сложни и паметни.Поручио бих свима: волите пре свега своју породицу, јер тако улажете и у ову државу, а ту су се родила и треба да живе ваша деца. То је њихова домовина, њиховапородица. Појединце који су похлепни и гледају само свој интерес, склоните са важних места и полочаја у држави. Замените их добрим и поштеним људима, који ће радити у интересу целе земље, а не само за себе.
Да бисте овај народ учинили срећнијим, а земљу лепшом, поручујем још и ово. Људе треба вредновати по поштењу и марљивости, а не по богатству и по-
жају. ПОкрените фабрике, запослите људе. Дајте им да раде, граде своју будућност и самопоштовање. Децу учите правим вредностима живота, поште-
њу, раду, вери...Учите их да воле своју земљу и улажу у њу, својим знањем и умећем да поправљају живот овде, а не само да мисле како да побегну. Таквима бих поручио да „нигде руже не цветају саме“. Пожелео бих да се више поштујемо међусобно, без обзира на националност и вероисповест.
Наравно, за све ово што сам написао, желео бих да буде стварно и из чистог срца, а не само слово на папиру и празне речи. Искреност, поштење, љубав и доброта људи, су лек за ову нашу рањену земљу, и потребни су нам колико и финансије и материјална добра. Помозимо јој да стане на своје ноге, променимо се и ми и осетимо се сигурним и срећним.


Никола Попов, 7. разред
ОШ: „ДрЂорђе Јоановић“,Ново Милошево








КРЕАТИВНОСТ-МОЈА КАРТА ЗА БУДУЋНОСТ

У данашње време брзо живимо. Њуди су много окренути сами себи, на примећујемо много шта се дешава око нас. Сви би нешто хтели за будућност, чини ми се брзо, одједном. Има и оних који , свако на свој начин, спонтаније маштају о својој будућности. И ја помало маштам и сањарим, али чини ми се да мој сан може постати стварност.Наравно, желим и видим своју будућност лепшом, а себе срећнијом.
Желим по завршетку основне школе да завршим школу за фризера. То занимање ме привлачи и веома инспирише. Већ сада много уживам да кварим и сређујем туђу косу, поправљам фризуру. Замишљам већ свој салон, пун одраслих људи и деце, задовољних мојим радом, мојим фризурама. Чујем их како ме препоручују, хвале моју креативност и иновације у прављењу фризура.
Себе видим како листам часописе и сама креирам неке нове, необичне фризуре. Салон бих назвала „Принцеза“, уз жељу да се особе женског пола са мојом фризуром осећају као принцезе.
Моја машта је некада врло жива, видим свој салон, радни дан у њему. Видим себе коко долазим у салон, осећам задовољство док га отварам, сређујем...У са-лон улази млада девојка...Жели фризуру за Матурско вече, жели бити принцеза вечери...Док је фенирам и обликујем њену фризуру, ја треперим од среће. На крају је и она срећна и задовољна, тако се и растајемо.
Понекад мислим да је овај мој сан неостварив. Али не допуштам да ме та мисао победи. Борићу се да заиста једног дана постанем успешан фризер и да имам фризерски салон.Чини ми се да би један дан рада и просањаног задовољ-ства из моје маште, био довољна надокнада за сав труд. А знам, ако успем да завршим школу и отворим салон, таквих дана и задовољства биће много више.
А то је заиста вредно сваког труда.


Андреа Мака 7. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“, Ново Милошево
















ИМАМ ИДЕЈУ ДА ПРОМЕНИМ СРБИЈУ

Често размишљам о животу и проблемима код нас. И ова тема наводи на та размишљања. Желела бих да променим Србију. Желела бих да решим бар неке ситније проблеме, нешто у свакодневном животу. Знам да нисам од оних моћних, али можда неки предлози нас малих могу помоћи.
На сваком кораку видимо оне са неповољним и тешким условима за живот,
много је оних којима треба помоћ. Знам да има много и оних који могу пружи-ти помоћ, зато апелујем на њих. Дајте људима могућност да раде, мало боље и пристојне плате и бар „кров над главом“.
И живот људи на селу је на неки начин угрожен. Села, а и мањи градови, немају места за дружење и забаву. То бих прво обезбедила мојим другарима,а и старијима. Позоришта и биоскопи и друга места културе у селима скоро и да не постоје. Некад раније је то све лепо функционисало. Недостају и обданишта, понегде школе, домови за незбринуту децу, паркови. Мислим да формирање перкова и сличних зелених површина не тражи велика материјална средства.
Кренимо од тога. Болесној деци и старима је потребна и новчана помоћ. Када би нас много одвојили од себе мало, њима би било довољно.
И другим акцијама можемо допринети побољшању.Да сам сеоска или општи-
нска власт организовала бих разне манифестације у којима би сви учетвовали.
Организовала бих широке акције чишћења и строго забрањивала загађивање, нарочито река и воде уопште. А најстроже бих кажњавала употребу наркотика.
Покушала бих зауставити разне мафијаше и банде опаких и злих људи, јер они
угрожавају ионако тежак живот поштених радних њуди.
Знам да моји захтеви нису превелики и неостварљиви. Зато молим утицајне да нешто предузму.Доста деце је имало тешко детињство, желела бих да им бар будућност буде лепша. Желела бих да се школују, да себи обезбеде посао а тиме и повољније услове за живот. Зашто у данашње време ти најобичнији животни захтеви, за већину младих људи постају тешко остварљиви?
Ја најискреније желим свима да успеју у томе.



Јелена Пајић 7. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“, Ново Милошево









МОЛИМ ЗА РЕЧ...

Често размишљам и маштам. Волим да маштам о лепим стварима. Можда је нешто од оног што желим и немогуће. Волим такође, док сам сама да слушам и духовну музику. То ми је присно од мог најранијег детињства када сам са мојом прабаком одлазила у цркву и слушала такву музику и црквени хор, у коме је и она певала. То је вероватно утицало на нека моја каснија опредељења и развило у мени љубав према изворној музици и нашем фолклору.
Већ пет година похађам часове фолклора и лепог певања у нашем селу. У почетку нас је било мало, али се група љубитеља повећава и богати нарочито младим члановима. Имали смо и доста наступа за наше село и на различитим манифестацијама.Задовољни смо тиме. Али имамо и проблема. Један од озбиљ-нијих проблема је простор за наше окупљање и вежбање. Сада КУД: „Теодор Павловић“ има три групе играча и једну групу певача.Укупно преко стотину. Приличан број, иако смо подељени у групе. Пробе се одржавају у малој сали у згради у црквеној порти, у сали која није намењена за то. Неподобна је за пробе фолклора, јер има сасвим другу сврху. И поред тога велико ХВАЛА и за тај уступљени простор.
Зато „Молим за реч“! Молим све оне који треба да чују, да чују и услише моју молбу. Молим уиме младих села, молим уиме виших циљева. Размислите, договорите се и обезбедите нам простор за вежбање. Наша воља и жеља за очувањем традиције се може видети и осетити на свакој нашој проби. Позивам све да бар једном дођу да нас виде и чују. Да видимо да ли ће остати равноду –шни када група од тридесеторо деце узвикне „ИХА!“ и поведе коло.
Сматрам да пет година љубави и ентузијазма није мало. Због недовољне подршке смо много губили. Певачка група је изгубила много шанси да путује и наступа због разних разлога, понекад неоправданих.Бојим се , ако се настави оваква небрига о нама и КУД-у, да ћемо се расути. Хвала онима који нас подржавају, али то је недовољно. Треба нам подршка оних који одлучују. Зато их још једном позивам да нас посете, имаће шта да виде и да чују. Уз мало подршке, могло би се поносити нама.
Зато их молим. Желим и молим за једну салу, за већи и адекватнији простор у коме ће се наше коло раширити, а не бити скучено. У коме ће се наши гласови орити слободно и бити понос КУД-а „Теодор Павловић“ и читавог села.

Јелена Пајић 7. разред
ОШ: „Др Ђорђе Јоановић“ Ново Милошево

петак, 06. март 2009.

ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

У нашем месту постоје активности груписане око идеје бриге за старе особе. Те активности спроводи Општинска организација Црвеног крста. Ова организација указује помоћ старим обилазећи их и достављајући им лекове и неопходне намирнице.
Стручно веће наставника енглеског језика и ученици који тај језик изучавају у ОШ „Др Ђорђе Јоановић“ уочили су да се старима може помоћи и на други начин.
Текст који следи је један од начина који иде у прилог претходној тврдњи.

Old people

We are always in a hurry to finish our daily obligations and we do not have time to notice people beside us. Some of those people are old and helpless. Most of them live alone. If we only stop for a moment and turn our attention to them we`ll see muted glow in their eyes, a hidden sedness. Some of them have a smile on the face but it`s a frozen smile and it doesn`t express happiness.
Maybe it comes from their memories. Don`t let these dear people live in the memories! Bring them back to reality from which they have fled because they were abandoned and left alone. Make them smile! Make their world nice! Find out what are they missing, what they need. In one word: Let`s be there when they need us!

By:
Gordana Brstina
Tamara Berbakov
Žaklina Nikolić
Tanja Kormanjoš
Теаcher:
Zorica Berbakov

четвртак, 26. фебруар 2009.

Биологија, ученичка фото галерија

Ову фото галерију зимске вегетације новомилошевачког парка приредили су ученици VII 2 а уз помоћ предметног наставника Видице Штетин.






субота, 21. фебруар 2009.

Први пост на блогу ОШ "Др Ђорђе Јоановић" !

Добар дан и добродошли !
Простор овог блога убудуће ће бити расположив за вести, мишљења и ставове који, из било ког разлога неће бити саопштени у настави, одштампани у школском часопису "Кораци" или објављени на школској веб презентацији а у сврху исказивања свега што је посебно и изузетно у настави, ваннаставним активностима и, уопште, у школском животу...